Dosije “Matijević” (5): “Kod Matijevića se ništa ne baca, sve to sirotinja pojede”

Svedočenje bivšeg radnika Industrije mesa “Matijević” o opasnom zločinu masovnog trovanja građana, koju sprovodi ova kompanija
Istina o masovnoj prodaji pokvarenog mesa u Srbiji

Bivši radnik  Industrije mesa “Matijević” ohrabrio se da ispriča kako ova tajkunska kompanija vrši pakovanje, distribuciju i masovnu prodaju ubuđalog mesa, kome je istekao rok. Slične metoda koriste i Neoplanta, Zlatiborac, Karneks i drugi. Kriminalizovana vlada i njena nadležna ministarstva, ništa ne smeju da urade kako bi prekinuli ovaj lanac smrti.

U Industriju mesa “Matijević”,  bez najave ne sme da uđe nijedna inspekcija!

Bivši radnik Industrije mesa Matijević, Mihajlo Čepi  otkriva da se pokvareno meso kome je istekao rok iz Matijevićeve maloprodaje, ponovo šalje u Novi Sad gde se koristi za izradu viršli, kobasica i drugih mesnih prerađevina. Čepi priča o svim do sada neotkrivenim detaljima Matijevićevog proizvodnog procesa, o kancerogenim elementima koji su Zakonom zabranjeni, ali se u toj mesnoj industriji ipak stavljalju u hranu. Mihajlo Čepi svedoči da se kod ovog srpskog tajkuna radi pod sloganom “Kod Matijevića ništa ne bacamo!” i napominje da je radio i sa mesom uginulih životinja, a na pitanje kakav je miris tog mesa kratko kaže: “Smrad je neverovatan!”

Naš sagovornik dalje otrkiva pravu laboratoriju smrti i način na koji ona funkcioniše…

– Šta znači tačno slogan “Kod Matijevića se ništa ne baca”? Šta se sve stavlja u švargle, bubrežnjače, viršle, kobasice?

Pokvarena roba se vrati, obradi se i pošalje ponovo u prodaju, šta se ne proda ponovo se vrati i tako nekoliko puta! To je ukratko značenje slogana: “Kod Matijevića se ništa ne baca”. U pitanju su sve stvari koje se vraćaju iz prodaje kojima je istekao rok, koje su ubuđale i pokvarene, to sve ide nazad u proizvodnju. Najviše ide u viršle i u crvene kobasice, odnosno u roštilj kobasice, slaninske kobasice, lovačke kobasica, sve one koje su crvene i koje treba da se peku. Ta pokvarena i ubuđala i smrdljiva roba se oprobanom procedurom obradi tako da se smrad više ne oseti. I to se radi tako i po nekoliko puta.

– Koliko se mesa kome je istekao rok meša sa mesom kome nije istekao rok?

Od 500 kilograma mase, za viršle i kobasice 50 kilograma je pokvareno meso u koje idu biber, paprika i beli luk da se ne bio osetio smrad.

– Da li se dodaju i nitritne soli?

Da, nitritne soli se dodaju kada se injektuje meso, posebno se dodaju u prasetinu koja je pokvarena i koja je izgubila boju svežeg mesa. Osim toga dodaju se u sve dimljene stvari, jer one daju finu crvenu boju tim mesnim proizvodima. Osim nitritnih soli u meso se dodaje i takozvani karmin. Karmin je aditiv-veštačka boja zabranjen u Evropskoj uniji. Zabranjen je i kod nas. Dodaje za takođe za bojenje mesa. Dodaju ga u velikim količinama, a on je znaju to svi koji rade sa mesom kancerogen. Posebno ga mnogo dodaju u dimljenu slaninu, u butkice, kolenice. Svi ti proizvodi se injektuju. Slanina se ranije injektovala čak 30 do 40 odsto.

– Kada dođe inspekcija kod Matijevića, da li im pokažete taj karmin?

Ne! Kada dolazi inspekcija karmin se sklanja. Sklanja se i smrdljivo meso iz povrata. Inspekcija kod Matijevića mora da se najavi. Ne mogu da dođu nenajavljeni. Ne oni nikako ne mogu da uđu u Matijević nenajavljeni, pošto ih portiri u tom slučaju izbacuju sve. To se već i dešavalo. Nedelju, ili dve moraju se ranije najaviti. Ko se nije najavio ne može ni ući.

– Ko se nije najavio od veterinarskih inspektora Ministarstva poljoprivrede ne može da uđe?

Ne može, ne može. Moraju se najaviti.

– Da li ste vi bili svedok da su nekog veterinarskog inspektora vratili?

Jesam. Izbacili su ga napolje. Ušao je kolima u firmu kada je bila otvorena kapija. Izbacili su ga napolje i isterali su mu kola. Rekli su mu tada pred svima da ne može da ulazi unutra dok se ne najavi. “Samo najavljen možeš da dođeš”, rekli su mu.

– Kako mislite oni su mu isterali kola? Jel to znači da su njega izbacili, a da je automobil ostao unutra i da je morao da im da ključeve da ga izvezu napolje?

Da, da…To je jedan od primera, ali ono što je bitno je da kada dolazi inspekcija sve se sklanja.

– Šta je najbitnije kada sve sklanjate, da prvo sklonite?

Karmin, povrat i sve drugo što nije dozvoljeno da se koristi.

– Objasnite šta tačno znači povrat?

Povrat je svo meso viršle, kobasice, sve ono što se vratilo iz prodavnica jer više ne može da se koristi. Istekao mu je rok, ili je pred istekom roka.

– Da li to smrdi?

Neverovatno smrdi. Ono što se baš jako oseti to peru u kiselini.

– Objasnite kakva je to kiselina?

To je sirćetna kiselina, 98 odsto, to ubija sve klice mikro organizme, bacile, sve.

– U tu kiselinu se ubacuje meso koje posle jedemo?

U nju se ubacuje sve.

– Ko organizuje postupak mešanja pokvarenog i svežeg mesa?

To rade tehnolozi. Svi tehnolozi su upoznati sa procedurom i oni o njoj ćute kako ne bi izgubili posao. To otprilike izgleda ovako, stignu pokvarene butke, vrat, leđa, sve to jako smrdi i sve se to prebacuje u grandove (grandovi-velike posude za držanje mesa). Meri se, mere ga tehnolozi, oni shodno težini dodaju so i beli luk. U zavisnosti od toga koliko se meso “oseti” (smrdi) tehnolozi dodaju belog luka dok to ne prestane. Onda to sve zajedno iz grandova ide u kuter. (Kuter je velika mašina za mlevenje mesa, može se koristiti za mešanje mesa sa aditivima i sojom). Obično dva granda mogu da stanu u jedan kuter. Na kuteru postoji merni prostor na vrhu u koji se stavlja meso i ono što se sa njim meša). Meso se obradi, isitni se i pomeša sa solju i belim lukom. Iz kutera to “meso” opet ide u grandove, ne razmerava se već se “odokativno” stavlja u kasete u koje staje 10-12 kilograma mesa. Nekada kada ima puno toga pa se gajbe pune do vrha, sve se to onda zamrzava na minus osamnaest stepeni. Onda se po potrebi vadi iz minusa i koristi se za mešanje.

– To dakle znači da u svakoj Matijevićevoj viršli imamo meso kome je istekao rok?

Ranije je to bilo u svakoj viršli, i to je bila zasluga direktorke proizvodnje Marije Mrkšić, danas kada je od Petra (Matijevića) biznis preuzeo sin Bojan Matijević, stvar je malo bolja. Bojan je tražio da se u prodavnice ne šalje više robe od onoga koliko su poručile poslovođe. Mrkšićeva i Snežana su meso besomučno gurale u prodavnice. Na primer prodavnica trebuje 200 kilograma mesa, a one pošalju 400 kilograma. Prodavnice to ne prodaju i onda posle par dana, meso se vrati. Vrati se u tolikim količinama da ne stižemo da ga odmah preradimo i pomešamo sa svežim mesom, zbog čega ono još nekoliko dana tako buđavo stoji u Matijeviću. Posle prvog maja, povrat robe je toliki da se svi radnici iz Matijevića, prebacuju da rade sa vraćenom robom. Svi idu tamo na čišćenje viršli i kobasica, to je nešto neverovatno. Zdrav čovek to ne bi radio.

– Kakvo je meso koje se uvozi, ono koje stiže kamionima u Industriju mesa Matijević?

To je ono meso koje je u EU pred istekom roka. Na dan dva pre isteka roka uvozimo to meso. Mislim ne mi. Nego gospoda iz mesne industrije. Tu treba istaći i da je Petar Matijević tek na četvrtom mestu, po ukupnom uvozu. Mnogo više Matijević kolje svežeg domaćeg mesa nego što uvozi. Znam da više od mog bivšeg gazde uvoze Neoplanta, Zlatiborac i Karneks. Uglavnom to sve stiže đuture, da li je plećka ili vrat svejedno, samo ga strpaju u kamion. Znam da se šleper plaća dvadesetak hiljada evra, a kako šleper prevozi dvadeset tona, njih kilogram tog mesa košta jedan evro. Zamislite sada kolika je tu zarada…

– Šta su vam šoferi koji voze to meso pričali kako izgleda sve to na mestu utovara u EU?

Rekli su da se meso često pred samim šleperom neposredno pre utovara vadi iz kutija i prepakuje. Udaraju se novi datumi i onda se u drugoj ambalaži tovari u hladnjaču. Prema njihovim rečima ni u Nemačkoj se izgleda ne radi baš po zakonu. Dođe vozač stane pored nas dok istovaramo meso i priča: “Ljudi nećete verovati tamo se na naše oči prepakuje meso. Skidaju se jedne i stavljaju se druge etikete!”

– Meso kome je u Nemačkoj istekao rok, dobija nalepnicu kojoj nije istekao rok?

Da. Lično sam bi prisutan kada smo stavljali meso iz uvoza na defrostaciju. To vam je kad se meso odmrzava na kolicima. Tada sam kazao: “Joj pa ovo meso smrdi, mogu misliti kakvo će biti kada se otopi, ako zamrznuto smrdi ovako!” Moj komentar čula je Marija Mrkšić direktorka proizvodnje i rekla mi je: “…Ma ne smrdi ono, nego samo ne miriše lepo!”.

– Ko je Marija Mrkšić? Koliko je ona bitna u Matijeviću?

Marija Mrkšić je rođena sestra Zore Matijević, žene Petra Matijevića i ona je glavna u proizvodnji, ona drma proizvodnjom. Ona je glavna za sve. Ona pali i žari u industriji mesa Matijević. Ona je odgovorna za radnike i to kako će se raditi. Ona je iz nas izvlačila i ono što normalan čovek ne bi mogao da uradi.

– Da li je tačno da radnici Industrije mesa moraju da idu na poligraf?

Da. Ja sam lično morao da idem. Bio sam na poligrafu. Prošao sam poligraf. Pre toga tri dana nisam radio, rekli su mi da ne dolazim na posao dok ne vide šta će i kako će sa mnom. Treći dan su mi javili da dođem ujutru, da ću ići na poligraf, na poligraf me je stavio čovek za kojeg pretpostavljam da je bivši policajac. To je bio stariji čovek sa brkovima, zaboravio sam kako se zove, ali to mogu naknadno da vam javim. Uglavnom urađen je poligraf. Prošao sam ga i onda su mi rekli vrati se na posao. Pitao sam šta će biti sa ova tri dana koliko ste mi rekli da ne dolazim na posao. Rekli su da će to biti plaćeno, kao da sam radio. Kasnije su napravili aneks ugovora u kome su tražili da potpišem, da pristajem da idem na poligraf, kada firma to zatraži. Čuo sam da su i od drugih radnika tražili da potpišu ovakav aneks. Aneks se svodi na to da radnik pristaje da dobrovoljno ide na poligraf, a ako odbije da ide na poligraf mogu automatski da mu daju otkaz.

– Koliko se sati nedeljno radi kod Matijevića?

Radno vreme bi trebalo da je osam sati. Mi svi dođemo oko šest i pet, ili šest i deset, od šest i dvadeset se počinje sa poslom. Nikada se posao ne završi pre četiri, ili pola četiri popodne. Čuo sam od kolega koji tamo još uvek rade da je sada još i gore, da se ostaje još i duže. Svaka subota je radna, samo je nedelja slobodna. Obračunava se pet radnih dana po sedam sati. Koliko god da si radio prekovremenih sati plata je uvek ista 33 do 35 hiljade dinara za pomoćnog radnika, dok majstori imaju nešto veću platu. Za sedam godina rada imao sam preko četri stotine dvadeset prekovremenih dana.

– To vam je sve isplaćeno kada ste odlazili?

Naravno da nije, ali molim Vas da napišete i ovo: Ne znam kakve će za mene biti posledice nakon što sve ovo objavite – Matijević je opasan čovek, to znaju svi u Novom Sadu. Ipak moj cilj nije da se Industrija mesa Matijević zatvori, puno ljudi zavisi od te plate i od Industrije mesa Matijević. Ja samo želim da skrenem pažnju ljudima u Srbiji, i da skrenem pažnju vlastima u Srbiji, kako se neke stvari rade. Da oni povedu računa o tome i da se te stvari promene. Meni ne trebaju nikakve pare, i ništa, jednostavno u javnost izlazim za dobrobit svih.

Hits: 79426

Ostavite komentar