Sve naše mafije (2): Oni nisu preživeli – junaci kultnog filma „Vidimo se u čitulji“

Od 19 aktera dokumentarnog filma o srpskoj mafiji “Vidimo se u čitulji” , koji su u periodu od 1993-1995. godine pristali da govore o svojim kriminalnim poslovima, preživelo je samo devet * Trojica najpoznatijih preživelih su Beograđani Kristijan Golubović Ljubomir Manojlović „Buca Džambas“ i Crnogorac Željko Rutović

Goran Vuković, Bojan Petrović,Romeo Savić

Goran Vuković, Bojan Petrović, Romeo Savić

Kultna knjiga „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ novinara Vojislava Tufegdžića, na osnovu koje je kasnije i sniman film tokom 1994-95. „Vidimo se u čitulji“ zaokružili su epohu cvetanja kriminala u Srbiji, vremenu kada su sitni kriminalci i šverceri bili „srpska elita“, a uličari ugledni građani.

Film je objavljen 1994. godine, u produkciji „B92“, a ostao je upamćen kao film za vreme čijeg snimanja je poginulo najviše njegovih aktera.

Pre 1993, kada je Janko Baljak počeo snimanje filma, od žestokih beogradskih momaka tog doba koji su hteli sve, sad i odmah, već su bili ubijeni Romeo Savić, Dejan Marjanović Šaban, Slaviša Pavić Pirke i Aleksandar Knežević Knele.

Romeo Savić

Romeo Savić

Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju.

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za „kraljeve podzemlja“. Ali, za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem.

Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma „Vidimo se u čitulji“ i knjige „Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je:

– Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više.

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.

U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala…

Imao je 24 godine.

Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina. Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Mihajlo Divac

Mihajlo Divac

Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su – srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

– Reagovao sam kad je on mene pogledao – je*iga – onako provokativno. I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak – ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak – i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u du*e – razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, i šta sam ja trebao? To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio – opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u „Vidimo se u čitulji“ Tufegdžića i Kneževića.

Mladić koji je pucao u Divca bio je Luka Bojović i u tom trenutku je imao 19 godina.

Luka Bojović

Dejan Marjanović Šaban

Dejan Marjanovic Šaban ubijen je 18. oktobra 1994. godine. Njega je hicima iz revolvera ubio Aleksandar Paunović poznatiji kao „Mali Paun“.

Paunović, tada petnaestogodišnjak, pucao je u Marjanovića ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo u Bulevaru revolucije. Sedmog dana posle ubistva Paunović se predao policiji.

Govorilo se po beogradskom podzemlju, da je Mali Paun ubio Šabana samo da bi se pokazao većima od sebe. Šaban i Mali Paun su bili kumovi. Marjanovićevi prijatelji tvrdili su da je ubistvo bilo naručeno, ali je Paunović na suđenju ispričao da ga je Marjanović maltretirao i primoravao da za njega obavlja neke poslove.

Slaviša Pavić Pirke

Slaviša Pavić Pirke

U trenutku kada je 16.08.1993. godine počelo da se puca u bašti FK „Bežanija“, Slaviša Pavić Pirke je sedeo pola metra od Dragana Nikolića Gagija, sa desne strane, dok se sa leve strane nalazila konobarica.

Ona i Pirke su odmah pogođeni. Pucnjava u kojoj je ubijen Pirke, mogla je da bude jedna od najkrvavijih obračuna,u beogradskom podzemlju.

Samo pukim slučajem nije bilo više mrtvih, i ako je svako od deset ranjenih mogao da pogine. Napadači nisu otkriveni, a pucali su iz „kalašnjikova“,“škorpiona“ i pištolja.

O Pirketovoj pogibiji pričao je i Kristijan Golubović, koji je konstatovao da: „Jedan Pirke morao je biti ubiven, samo ako se deset ljudi rani“, i time donekle objasnio da su napadači smišljeno napravili sačekušu u kafiću, i ranili nedužne ljude.

Bane Grebenarević

Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine.

Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: „Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči „na ruke“. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani“.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni „korado“.

Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz „kalašnjikova“. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

Ostao je poznat kao najmlađi akter filma i po svojoj izjavi:

– Obični smrtnici. To, pa to su normalni ljudi, koji, ovaj, žive jedan, kako da kažem, normalan život, razumeš. A mi ih nazivamo obični smrtnici, zato što, što, kažem da to što mi doživimo u jednom danu, oni ne dožive za ceo svoj život. Znači nema šanse oni nikad da dožive ni toliko uzbuđenja ni razočarenja, ni lepote, ni ružnih stvari u celom svom životu, koliko mi doživimo u jednom danu.

Goran Vuković Majmun

Goran Vuković

Vođa „voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine.

Goran Vuković, rođen 1959, u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživeo je nekoliko atentata koji su tumačeni kao osveta.

Izvršioci petog atentata na Gorana Vukovića – iza leđa zvali su ga “majmun” zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove – poznati su: reč je bila o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma „Vidimo se u čitulji“, mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od „kombinacija“ u Evropi i toliko u Srbiji!

Bojan Petrović

Bojan Petrović

Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998. godine.

– Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju – ovako je otprilike tvorcima filma „Vidimo se u čitulji“ govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”.

Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

Ovako je pričao o nekima od svojih „poslova“:

– Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto – pričao je Bojan Petrović.

Aleksandar Knežević Knele

Aleksandar Knežević Knele

Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u „Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine.

Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”

Zapisali su i reči jednog inspektora MUP:

– Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele… Možda je radio preko omladinske zadruge?

28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela „Hajat“ pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod.

Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu.

Bojan Banović

Bojan Banović

Bio je „žestoki momak“ i član voždovačke ekipe, ubijen je 27.novembra 1994, godine. kada je imao 19 godina u obračunu sa pripadnicima klana sa Zvezdare, Ubistvo Banovića je bilo okidač za seriju sukoba između klanova.

Epilog rafala na beogradskom splavu te noći bilo je dvadeset ispaljenih metaka, jedan mrtav i troje teže povređenih. Kobne hice ispalio je Goran Mrdeljić koji je u okršaju bio teže povređen.

Njegov otac je posle sinovljeve smrti tvrdio da njegov sin nije bio kriminalac, da su ga kukavice prvo tukle, a potom i pucali u njega s leđa.

U filmu „Vidimo se u čitulji“, Bojan se pojavljuje u društvu momaka sa Voždovca u ekipi Gorana Vukovića.

Sahranjen je 1. decembra 1994. godine i na njegovoj sahrani većina žestokih momaka je pustila suzu. Na grobu je bio i Goran Vuković koji je ubijen samo nekoliko dana kasnije, 12. decembra iste godine.

Ostavite komentar